четвртак, 07. јул 2016.

Prioriteti i odricanja

Volim da pišem i to me ispunjuje i čini srečnom - zato sam i otvorila blog, da deo svojih pisanija podelim i sa drugima.
Pored toga, volim još štošta, na primer:
* da provodim vreme s voljenim ljudima
* da bezbrižno uživam na plaži
* da slušam muziku skačući po sobi
* da gledam omiljene serije
...
Želela bih da ove aktivnosti upražnjavam redovno, bez griže savesti, jer smatram da život koji se svodi samo na rad, ma koliko taj rad donosio dobiti, nije potpun i ispunjujuć (kao, uostalom, ni život bez rada, jer u svemu treba imati meru).

Pauza 

Ali (uvek ima ali), nekada dođu periodi kada obaveze iziskuju da im se posveti više vremena nego obično i tada se čovek može naći u problemu - šta izabrati. Kako da postignem istovremeno da se potpuno posvetim teškom ispitu, kafenišem s poznanicom i obiđem trenutne rasprodaje? Pa, nažalost, nikako. U takvim situacijama potrebno je jasno odrediti šta je prioritet, a za stvari koje mogu da sačekaju pritisnuti pauzu. A teško je to. Pogotovo u društvu kao našem, gde se rad smatra životnom mukom u koju se uloži minimalan napor ako baš mora (ali bolje da se izvrda), a posle sledi pravi život, u kome je uživanje neprikosnoveni pobednik u igri prestola, a odricanje od uživanja je ravno kataklizmi. 

Međutim, da bi se došlo do cilja, koliko god to teško padalo, odricanje je neophodno, pa treba stisnuti petlju, primiriti hedonističke porive i uraditi to. Još uvek se učim tome da je ponekad neophodno istrpeti i veliku neprijatnost, poput obimnog ispita mrske mi materije, da bi se postiglo nešto veće. Nešto što će doprineti mogućnosti da se bavim onime što želim da radim u životu. Zato težim da se svakim danom sve više izlažem privremenoj neprijatnosti i privremeno odreknem prijatnosti. Stavljam pauzu na većinu stvari koje me čine srećnom (ne sve, jer još nisam razvila tehniku neprestanog rada u budnom stanju, a i uvek je moguće i treba izdvojiti barem po par minuta za sebe) da bih konačno savladala to glomazno crno čudovište u vidu poslednjeg ispita i onda rasterećeno i usklađeno nastavila sa životom.

Zato i ne pišem često koliko bih želela, a sad sam svesna da će se tako verovatno nastaviti do daljnjeg, ali bolje i tako, nego da polovično radim stvari i nezavidnu situaciju otežem u nedogled. Pozdrav do narednog teksta sa željom za svakog ko ovo čita da po potrebi smogne snage, postavi prioritete i uspe da se odrekne zadovoljstva da bi postigao ono što mu je u životu potrebno.




Нема коментара:

Постави коментар